Trčanje i mačevanje

Mačevanje posebno unapređuje usresređenost i vežba održavanje i usmeravanje pažnje koju trkači razvijaju pri dužinskom trčanju. Mačevanje takođe razvija i sposobnosti donošenja odluka. Uspeh u mačevanju zahteva analiziranje situacije i brzo pronalaženje kreativnih rešenja. Takva aktivnost stimuliše um, a mačevanje se često naziva i „fizičkim šahom“. Ono traži ne samo dobru fizičku spremnost, nego i promišljanje, planiranje i taktiku koja je trkačima preko potrebna pri planiranju trka kao što su maraton ili ultramaraton. Mačevanje je individualni sport.  Mačevalac uči da se oslanja na sebe i sopstvene sposobnosti, a razvija i ličnu odgovornost.

Mačevanje je sportska disciplina rođena iz tradicionalnih borbi dvaju protivnika „jedan na jedan“  uz korišćenje hladnog oružja.
Iako je kroz istoriju ova disciplina korišćena u ratničke svrhe, poznato je da je još u staorm Egiptu pa i dalje kroz vekove, mačevanje postojalo i kao sportska disciplina tj. sastavni deo vojne obuke te razonode i, jednako kao i današnje sportsko mačevanje, podrazumevalo je upotrebu zaštitne garderobe, dodatne sportske opreme te prisutnost sudija.

Mačevanje je jedan od retkih sportova koji su uključeni u moderne Olimpijske igre još 1896. Ipak, zbog neusaglašenosti  pravila, ovaj se sport tokom svojih ranih olimpijskih dana još razvijao i izgrađivao. Osnivanje Međunarodne mačevalačke organizacije FIE (franc. Fédération Internationale d’Escrime) 1913. godine i donošenje jasnih pravila vezanih za mačevanje označava trenutak rođenja onoga što danas smatramo modernim sportskim mačevanjem.
Osim kao samostalna disciplina, mačevanje je i jedna od disciplina modernog petoboja.

Iako su se kroz istoriju na različitim kontinentima rađale različite mačevalačke tehnike, moderno mačevanje kao olimpijska disciplina, izraslo je prvenstveno iz tradicionalnog evropskom mačevanja (za razliku od  sino-japanskih borilačkih veština koje koriste mač).

Vrste mačevanja razlikuju se po vrsti oružja te tzv. važećoj površini odnosno delu tela u koji se zadaje udarac.
Vrste oružja su : floret, mač i sablja. Cilj borbe u prva je dva slučaja je nanošenje uboda protivniku  dok je, kod sablje, cilj naneti posekotinu.  U modernom, sportskom mačevanju protivnicima se ne nanose nikakve povrede već specijalni električni sistemi registruju „ubode“ dok sudije ocenjuju ispravnost i kvalitetu poteza. Pobednik borbe je učesnik koji prvi sakupi izvestan broj poena.
Teren za mačevanje staza je širine 1,5 do 2 metra te dužine do 14 metara. Sem floreta, učesnici dvoboja uvek nose i zaštitnu opremu i to prvenstveno zaštitno odelo, rukavice i masku. Osim ovih elemenata, u modernu mačevalačku opremu spada i provodljivi plastron koji pokriva važeću površinu tj, deo tela u koji se zadaje „ubod“. Zahvaljujući specijalnom ožičenju koji je sastavni deo mačevalačke opreme, svaki kontakt oružja s plastronom zatvara strujni krug što izaziva paljenje posebnih svetala. Na ovaj način sudijama je olakšana kontrola borbe i utvrđivanje tačnog vremena nanošenja uboda!

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterPin on PinterestShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page