”Svako je sposoban da trči dugo i polako, ali samo retki mogu da trče dugo i brzo”
Franjo Mihalić
Pre tačno četiri godine, te nekako davne 2012. godine u Beogradu postojao je jedan rekreativni trkački klub pod imenom trcanje.rs. Spontano je okupio dvadesetak trkačkih entuzijasta koji su se zajedno pripremali za Beogradski marathon. Početkom te 2012. vrativši se iz Nemačke, slučajno sam se našla u ovoj grupi ljudi. Sećam se da sam u Gospodar Jovanovu ulicu na Dorćolu, sa izvesnom strepnjom i osećajem nelagode, povela drugaricu na prvi trening (i dan-danas je vučem sa sobom kao podršku, a ona se i dan-danas žali i ne želi da trči). Po dolasku, naravno sa malim kašnjenjem, ljude koje sam tamo upoznala doživela sam izuzetno blisko iako sam ih skoro sve videla prvi put u životu. Čini mi se da smo delili istu energiju koja mi je u svojoj zdravosti, u okolnostima mučne svakodnevice, nadasve teške i sumorne realnosti, koja me je sačekala po povratku u Srbiju, delovala vanzemaljski.
Vedra i nasmejana lica trkača koja zrače neopterećenošću i srećom, probudila su u meni sećanje na detinjstvo provedeno na oronuloj atletskoj stazi stadiona JNA, uz trenera Franju Mihalića, tih gladnih devedesetih godina. Za jedan događaj smo se uvek posebno spremali – Beogradski maraton. Noć uoči maratona, nikada nisam mogla da spavam, a kada bih ujutru čula zvuke helikoptera kako nadleću našu zgradu, srce bi mi se spuštalo u pete. Ni danas taj osećaj uzbuđenja nije splasao. Pred Beogradski maraton ne spavam, trčala-ne trčala. Miha nam je uoči Beogradskog maratona 1995. godine, rekao:”Svako je sposoban da trči dugo i polako, ali samo retki mogu da trče dugo i brzo”. Ova rečenica je kasnije obeležila moj život u velikoj meri stalno me podsećajući na neraskidivu podudarnost trčanja i života. Ove rečenice bih se setila na studijama, u poslu i svaki put kada bi mi bivalo teško da održim pravac, ritam, upornost, disciplinu i posvećenost. Sećam se, te siromašne 1995. učesnici iz inostranstva bili su dovoženi sa aerodroma u Budimpešti, Temišvaru, Bukureštu i Sofiji putničkim kolima i kombijima što je bila posledica sankcija uvedenih tadašnjoj Jugoslaviji. Te strašne ali meni u sećanju veoma bitne godine desila se i operacija Oluja. Na Beogradskom maratonu se tada prvi put pojavio sportski brend ASICS. Trčeći u ogromnoj majici (uz startni broj dobijali smo svi majice iste veličine, čini mi se XL) pitala sam se odakle li je ta marka pa se tako smešno zove. Te godine je prvi put u istoriji Jugoslavije jedan maraton direktno televizijski prenošen, na nacionalnoj televiziji.
Sedamnest godina kasnije, 2012. godine nakon istrčanog Beogradskom maratona neplanski i s ogromnom energijom, ljubavlju i vizijom, svoje vreme posvetila sam tadašnjoj orgnizaciji trcanje.rs. Trcanje.rs je onda obuhvatala prvi internet sajt o trčanju u Srbiji kao i prvi trkački klub za rekreativce. Pomagala sam u razvijanju programa i aktivnosti kluba, pre svega u promociji rekreativnog trčanja, aktivno angažujući ljude oko sebe, motivišući ih, izazivajući na promenu. Promenu koju žele da vide oko sebe, a koja proizlazi od promene u njima samima; koja počinje posvećivanjem sebi, radu na sebi – aktivnim trčanjem.
Baš tu-u Jovanovoj, ostavila sam majicu Beogradskog maratona u kojoj sam trčala 1995. godine.
Jednog hladnog oktobarskog popodneva, iste te 2012. godine, u Lava baru u ulici Kneza Miloša, ispijala sam čaj sa mojim tadašnjim trenerom Ivanom Radenkovićem. Od ulaza prvi sto odmah levo. Bili smo jedini u velikom i tog popodneva mračnom lokalu. U podužem razgovoru na temu aktivnih stilova života, rekao mi je da me već duže vreme posmatra u ulozi aktivnog nosioca promene u svom okruženju. Iskreno i u poverenju posavetovao me je da svoje veliko poslovno iskustvo, znanje i ekspertizu u sferi komunikacija i spoljnih odnosa, preduzetništva a pre svega energiju i ljubav prema trčanju, posvetim samo svojim ličnim vizijama o kojima sam mu tada, ushićeno, pričala. Iznenadila me je, a i danas me iznenađuje, njegova beskrajna otvorenost, nesebičnost i posvećenost višem smislu posla kojim se bavi. Znala sam i sama tada da ću ove vizije koje sam svakodnevno gradila, delila i živela ostvariti jedino kroz novu organizaciju sa kojom ću disati iz dana u dan. Nekoliko nedelja kasnije to je postao RUNNING.
Statut atletskog kluba RUNNING osnovali smo 25. novembra 2012. godine. Moja mama – doktorka koja je najveći deo svog radnog veka provela radeći upravo na stadionu JNA, moj tata – inženjer geofizike koji je, često nevoljno ali bez mnogo izbora, kod kuće slušao najrazličitije i najzanimljivije priče koje je mama svakodnevno donosila sa posla, I ja.
RUNNING je prodisao lagano i glatko baš kao da je dugo čekao da se rodi. Tako diše i danas. Iako tada nisam imala jasan poslovni model, imala sam kristalno jasnu viziju o ciljevima. Te ciljeve, koji su ponosno upisani u osnivački statut koji broji 25 stranica, uspešno ispunjavamo pune četiri godine.
Želela sam da pružimo podršku rekreativnoj trkačkoj zajednici. Da im obezbedimo prostorije za presvlačenje, tuširanje, ormariće za odlaganje stvari. Da sport učinimo pristupačnijim i bližim ljudima u Srbiji, na njima blizak i moderan način.
Sport treba da bude raspoloživ, dostupan i pristupačan svima, a posebno deci. Sport nije privilegija profesionalnih sportista. Bavljenje rekreativnim sportom znači zdravlje duha i tela, mentalno zdravlje, sreću i radost. Kao takvog ga treba razvijati od detinjstva. Kao omiljenu dnevnu obavezu i stil života. Vodeći se ovime 2013. godine smo pokrenuli besplatan program trčanja za decu Kids School of RUNNING. Jesenas smo upisali četvrtu generaciju najmlađih trkača. Teodora, Sofija, Mihajlo, Aleksa samo su neka od stotinak imena naše dečice koja su porasla uz RUNNING. Neki čak i više od 20 cm!
Prateći najbolje svetske prakse i preporuke iz struke o zajedničkom treningu dece i roditelja, 2013. godine uveli smo I program za roditelje I tako su, pored ostalih, Ranka, Jelena i Suzana postale naše RUNNING mame. U isto vreme, pokrenuli smo program međunarodne saradnje sa ciljem obezbeđivanja povoljnijih uslova učešća svim trkačima iz Srbije na međunarodnim trkama. Budimpešta, Rim, Stokholm, Ljubljana… samo su neki od gradova gde su trkači iz svih delova Srbije, trčali po duplo povoljnijim uslovima od onih zvaničnih. Već 2014. godine Srbija se našla u vrhu zemalja po broju takmičara na polumaratonu u Budimpešti. U Rimu je 1. Marta 2015. godine zabeležen rekordan broj trkača iz Srbije, a o tome su izvestili svi mediji u zemlji. Bilo nas je preko sedamdeset. Poletajući sa aerodrome Nikola Tesla, u avionu mi je naša, tada šesnestogodišnja, članica Ana rekla kako je jako uzbuđena s obzirom da prvi put putuje u inostranstvo. Cvele se nadovezao. Prvi put je leteo avionom. Gledajući zamišljeno kroz prozor oči su mi se napunile suzama radosnicama koje sam uporno i ponosno pokušavala da sakrijem od Ane. Shvatila sam kako malim koracima menjamo društvo u Srbiji. Na bolje.
Jedne kišne večeri februara 2014. godine, sedeći u kolima na Košutnjaku, Igor Čurović, trener i ja pričali smo o tome kako se pojedinačno pripremamo za predstojeći Beogradski polumaraton. Spontano i bez mnogo razmišljanja, odlučili smo da razvijemo drugačiji, inovativni program priprema male grupe od deset budućih trkača. Tu, u kolima zamagljenih stakala, ispred PIonirskog grada nastao je danas poznati 10RUNNING program. Za samo nedelju dana krenula je realizacija našeg prvog 10RUNNINGinBelgrade programa kao i aktivno prikupljanje sredstava za humanitarnu organizaciju BELHospice, koja se bavi palijativnim zbrinjavanjem pacijenata termalno obolelih od raka. Humanitaran rad je od tada postala naša obaveza i omiljena tradicija koju poštujemo svake godine. Tim trenera i nutricionista (Ivan, Nemanja i Pega) i danas aktivno radi na inovativnosti 10RUNNING programa, čineći ga jedinstvenim u Srbiji. Meni lično, najvrednija stvar proistekla iz ovog programa je naša velika i postojana RUNNING porodica, koja broji nekoliko desetina članova svih starosnih dobi. Oni se danas međusobno dobro poznaju; druže se, razgovaraju, pomažu, paze jedni na druge, vole se, motivišu, pružaju podršku jedni drugima.
Sa ciljem promovisanja rekreativnog sporta na moderan i zabavan način RUNNING je od 2012. jedan od koorganizatora trke s preprekama Košutnjak Challenge Race, a od 2014. godine organizator trke s bojama color RUNNING. Uz mnogo muke, odricanja, posvećenosti, timskog rada, a pre svega profesionalizma, vere i ljubavi, obe trke su izrasle u najzabavnije i najpopularnije tematske trke u Srbiji ali i čitavom regionu. Na obe trke svake godine učestvuje preko 700 velikih i malih trkača.
RUNNING sam odavno prestala da budem samo ja. RUNNING je takođe odavno prestao da bude moj hobi. U drugu godinu postojanja ušao je sa detaljnom strategijom razvoja, strategijom komunikacija, biznis planom i jasno postavljenim okvirima delovanja. RUNNING od tada hoda samostalno a vode ga njegovi dugogodišnji, verni članovi. Oni najmlađi i oni najstariji. Oni donose odluke. Izglasavaju ih. RUNNING jednako čine i njegovi partneri, saradnici i volonteri, bez kojih ne bi prohodao a kamoli trčao ovako dugo I brzo svih ovih godina, a to su: DKC Majdan, Opština Savski venac, Opština Vračar, Savez za rekreaciju I fitness Srbije, Neven, Jelena, Ivana, Alex, Maja, Keti, Emili, Sanja, Jovana i drugi ne manje vredni šrafovi u kompleksnom sistemu koji je RUNNING postao.
RUNNING je u svojoj celosti refleksija mene, moja najveća sreća i najveći ponos. Gledajući unazad sve bih isto i ponovo uradila. Nebrojano mnogo puta želela sam da odustanem i pitala se šta mi je ovo sve trebalo u životu. Tada se setim Mihinih reči da samo retki trče dugo i brzo. Jer, izabrala sam trku u kojoj nema stajanja, nema hodanja, nema pauze. Izabrala sam trku u kojoj nema ni kraja. Svaki kraj je neki novi početak. Vredelo je i vredi svaki minut. Ostavljati trag u društvu onda kada možeš, moraš. To nema vrednost. To je obaveza.
Sutra RUNNING slavi svoj četvrti rođendan. Posle RUNNINGa u Beogradu su se rodili brojni road running klubovi: Belgrade Running Club, Running Tribe, Belgrade Running Crew, Belgrade Urban Running Team i drugi. Aktivnih rekreativnih trkača danas u Srbiji ima preko 5000.
Osnivač AK RUNNING,
Milena Berić